Lektura romana

„Ne tako davno, sasvim slučajno, desilo se prijateljstvo sa jednom mladom damom. Na njen predlog da razmenimo naše knjige krenulo je dopisivanje i međusobno komentarisanje naših knjiga. Saznavši da se Sofija bavi lektorisanjem, moja drugarica Vesna Stražmešterov i ja poverili smo joj naš zajednički roman „Tragovi prošlosti“. Ona je to uradila sa puno ljubavi i pažnje. I naš roman je brzo bio spreman za štampu. Sofija, sem što veoma pažljivo i sa puno ljubavi radi lektorisanje, pisanju se prepušta potpuno, svim srcem. Pored svega toga, ona je jedna divna, nežna osoba, drago biće puno dobrih osobina i ljubavi.“

O romanu “Tragovi prošlosti”

Roman „Tragovi prošlosti“ je nežna, emotivna i uzburkana priča o sazrevanju, sudbini, ljubavi kojoj se ne može pobeći. Nataša i Petar su junaci koje život vitla i baca na suprotne strane, a sudbina, iako su oboje ispleli svoje živote, rešava da završni čvor ispreplete njihova srca i zauvek ih spoji.

Počevši od detinjstva, prikazujući međusobne odnose junaka, autorke nas vode ka sadašnjosti ne dopuštajući nam da zaboravimo na legendu koja je postojala u Ružinovu. Imajući je uvek na umu, čitaoci u svakom Natašinom i Petrovom susretu, razgovoru, razmišnjanju jednog o drugom, pokušavaju da nađu naznake da će se legenda ostvariti, počinju da priželjkuju da legenda ne ostane samo legenda. Izuzetno je to što Vesna i Sanja kroz različite medijume, tehnike i događaje otvaraju bezbroj mogućnosti, a zatim dopuštaju da ih junaci ospore stavljajući do znanja da postoji jedno rešenje, rešenje koje ih neće ugroziti, ma koliko im duša žudela za suprotnim.

U Natašinom detinjstvu, najveću ulogu je odigrala njena nana Nada koja je prelazila preko sitnih i onih malo krupnijih nestašluka kako bi unuci omogućila da često viđa onog u koga je zaljubljena. Njena detinja duša je stalno bila povređivana Petrovim ponašanjem i odbijanjem sve dok nije sazrela kao ličnost i shvatila da jurenje za njim ništa ne donosi. S druge strane, Petar kasnije shvata koliko je bio nepravedan prema njoj. Trudeći se da ispravi tu nepravdu, njegovo srce će zaigrati, a u njenom će se podići iz pepela stara osećanja. Put do ljubavi je ponekad trnovit, nekada je test i ispitivanje jačine ljubavi, ali vredi preći taj put jer će na kraju imati ko da nam vida rane i učini nas srećnim. Prevazići prepreke, ne odricati se pravih vrednosti, biti čovek prema onome ko prema nama to nije bio, tome nas uče Nataša i Petar.

Forma romana je veoma interesantna i čini se kako dijalog misli. Na prvi pogled, pomislićemo da su to dnevnički zapisi koje su autorke vešto uklopile, zatim uočavamo da se priča nastavlja onde gde ju je prvi junak prekinuo i da se, često, isti događaj prikazuje dva puta. Dupliranje nije nimalo slučajno jer nam donosi dva doživljaja istog i ukazuje na značaj koji ima za oba junaka. Dva različita pogleda na isti događaj, dva različita pogleda na svet, dva različita karaktera koja će uspeti da opstanu zajedno. Pored ovoga, važno je da naglasimo da ovde postupci junaka, u najvećem delu romana, nisu promišljeni, već nagli, neočekivani, nerazumljivii na prvi pogled. Događaji su ti koji su nosioci radnje, oni bude emocije i gone na delanje. Ne pruzrokuju emocije ogoljavanje junaka, nema previše udubljivanja u njihova osećanja, nego događaji otkrivaju šta se dešava unutar junaka. Omeđenost događajima i insistiranje na što bržem protoku radnje navodi čitaoca da, poput detektiva, traga i za najmanjim detaljima, dokazima koji vode do rešenja, navodi na čitanje između redova ne bi li se otkrilo ono što junaci žele da ostane sakriveno i potisnuto.