Lektura poezije

„Sofiju Ivanović upoznao sam lično jula meseca 2021. u bašti SКC Кragujevac promovišući svoju knjigu „Euforija i pad kišnih kapi„. Malo pre toga, susreli smo se na društvenim mrežama, u grupama u kojima se okupljaju anonimni autori pisane reči, svi u želji da podelimo iskustva, steknemo nove poznanike, zatražimo podršku. I publika je saslušala voditelja i mene, ali tišinu je narušila Sofija. Кao pravi pisac, književni znalac podelila je sa publikom svoje impresije o knjizi. Bio sam zbunjen, ohrabren tako preciznom analizom knjige i osetio sam se vrednim. Кada reči pohvale uputi neko ko književnost ima u malom prstu, a tek je na početku života i radnog veka samo se osetite ponosnim. Ohrabrila me je, ulila mi je neophodnu dozu narušenog samopouzdanja.

A onda, započeli smo saradnju. Sofija je iskazala svoj raskošni talenat. Hrabro se upustila i promicala kroz moj roman. Predano radila, pisala mi svoje sugestije i, šta reći, unapredila roman i dovela ga do sjajnog kraja. I rekla mi je: “ Jesi mračan, ali tvoj pisani mrak sa lakoćom čitam.“ Sarađivali smo i dalje, i, Bogu hvala, saradnja nema kraja, osim ako sam ne posustanem i odustanem zasićen prazninom. Ali, siguran sam, neću, Sofija, neću da izbrišem sebe sa trnovite književne staze.
U međuvremenu, u dva dana oboje smo imali svoj blistavi trenutak, ja uspešnu i posećenu promociju, a Sofija je postala master. Nebo je granica, jedina i tako mora biti.

Dragi i poštovani autori, kada sarađujete sa Sofijom, ona nije lektor, nekakav daleki lik, birokratski hladan. Кada predajete rukopis Sofiji, Vi imate lektora, književnog kritičara, blagu i plemenitu osobu, Vi imate u njoj PRIJATELJA koji će sve učiniti da vaša knjiga zasija.“

Lektura Poezije Radovanovic Vladimir-a

Moj prvi susret sa stvaralaštvom Vladimira Radovanovića je bio očaravajuć i jako inspirativan. Njegova knjiga „Euforija i pad kišnih kapi“ me je toliko obuzela da je nastao poduži tekst koji se nalazi na mom blogu. Iako piše mračne priče, slobodno mogu reći da, ako se dobro zamislimo nad njima, možemo nazreti i malo svetla. Ne samo u ovoj knjizi, Vladimirov (anti)junak je neprestano u borbi sa samim sobom i sve do romana „Promicanje kroz razdvojene dane“ ne uspeva da osvesti mogućnost izbora. Međutim, ni na kraju pomenutog romana ne uspeva da se pomeri, da napusti svoju poziciju pasivnog posmatrača sopstvenog života. Na trenutke se dogodi blesak svetlosti, ali se ne zadržava, ne uspeva da dovede do konačne i trajne promene. Ako sagledamo tu promenu sa šireg aspekta, dolazimo do zaključka da ona nije trebala da se desi – kad bi se desila čitav roman bi bio poništen. Napuštanjem pasivne pozicije, (anti)junak bi poništio svoje postojanje, što neminovno vodi do poništavanja romana i besmisla njegovog stvaranja. Autor, kako sam kaže, stvara novi pravac u književnosti – Depresivizam – a ja se mogu složiti i potvrditi opravdanost naziva novog -izma u književnosti.