Lektura romana

„Pisanje je samotan posao, katkad rezervisan za mudrace, a ponekad i za puke osobenjake koji rečitima biti kane… Кao jedan od upravo tih, želeo sam da pisana reč moja etrom zajezdi i oplemeni misli onih retkih koji bi je možda rado čitali, pa i uvažili. Samoukom i poučenom živodarnom mukom, nakon par hiljada rukom stranica ispisanih, i bezmalo stotina sati ćoradanja pred ekranima zračnim, iz sebe ja iskamčih veoma skromnu i samoinicijativnu bibliografiju. Zvanično: dve kratke priče, roman prvenac i jedan esej – čeda su literarna moja, priznata za sada. Dalje: nakon šest godina pisanja jednog izuzetno zahtevnog naučno-fantastičnog serijala, ukazala mi se prilika da možda i sva ta moja nova noćna, u gluvo doba, izmaštana i napisana, mogu biti publikovana…Ponuda se tome ukazala, ali meni, kao laiku, zafališe stručna pomagala u vidu lektora i ostalih tehnikalija bez kojih se ne mere u vode zvanične, a pritom književne. Raspitah se na lokalu i dobih preporuku sjajnu… tako upoznadoh Sofiju…Dok drugi su po stranici za svaku sitnicu kanili po džepu drati, ona je pružila uslugu velikodušnu, a naknadu zahtevala je, pritom, poprilično skromnu. Služba njena sastojala se od mukotrpnih bdenja dok je pisanija moja uobličavala u okvire knjižnjevnog nam jezika. A, verujte mi, to zadaća taka nije nimalo laka. Pored zadovoljavajuće saradnje, veoma ugodne behu i naše, posve ljudske razmene, na nivou misli, emocije i motivacije. Pisanje se čini u mnogome lakše kada se dodirnu upravo njemu posvećene duše… Uvek kada moja pisanija zastala opsedne čamotinja, usled nakaradnih životnih događanja, moja malenkost zna da tu će biti ona, tela ranjenoga, ali duha stamenoga, da mi u par rečenica vrati elana i podseti na onih dana, kada su mi moja pisanija bila međ strastima najveća…Hvala ti Sofija…“